Toliko reči na ovom svetu, a nekada opet ne uspemo da objasnimo šta nam je. Ne uspemo u tome da nas razumeju, ne uspemo da budemo shvaćeni. Nekada su ti pokušaji da budemo shvaćeni i naši vapaji da nismo dobro i da nam treba pomoć veoma frustrirajući, jer su, nažalost, često uzaludni. „Ubijamo“ se od objašnjavanja, ubeđivanja, pravdanja, a sa druge strane tišina, ništa.
Koliko puta ste na pitanje „Šta ti je?“ nekada i rekli šta vam je i onda opet ništa. Odgovor koji ste dobili nije zadovoljio vašu unutrašnju potrebu da budete shvaćeni, niste čuli ono što vam je u tom trenutku bilo bitno da čujete. A sa druge strane na društvenim mrežama nas bombarduju nekom veštačkom podrškom – da trebamo biti otvoreni i da povlačenje u sebe nije dobro, jer vodi u razne anksioznosti i depresije.
Pa šta je onda ispravno? Kada kažemo šta nam fali budemo, ili ignorisani, ili dobijemo neki kratki, šablonski komentar podrške, nekad čak i osudu. A ako sve „skupljamo“ u sebi štetimo svom mentalnom zdravlju.
Naravno da se treba otvarati, deliti svoje misli, planove i brige, ali samo onim ljudima koji će se potruditi da vas stvarno shvate. Mnogi ljudi, nekada ni najbliži ne mogu da razumeju šta je vama u glavi, kakve misli vam uzurpiraju mir. Oni mogu da vas saslušaju i da vam daju savet iz njihovog ugla, ali da vas skroz razumeju i da vam ponude rešenje koje će vas zadovoljiti, nekada nije u njihovoj moći. Ovo je neshvatljivo mnogim ljudima, naročito ljudima koji prolaze kroz neku krizu u životu. Oni su tada, pored svojih problema, još više isfrustrirani zato što nailaze na nerazumevanje okoline, a pomoć im je preko potrebna.
Mnogi ljudi shvate koliko su, zapravo, usamljeni i neshvaćeni tek kada im u životu „ne cvetaju ruže“. Mnogi se tada zapitaju: „Pa gde su svi ti ljudi u mom životu sada?“ ; „Zar me više niko ne razume?“ – Tu su svi oni, ali vi trenutno niste dobro društvo. Da, koliko god zvučalo okrutno, retko ko voli da pravi društvo tužnom i zbunjenom čoveku. Danas ljudi imaju dovoljno svojih problema, zaista im najmanje treba da slušaju i „upijaju“ vaše. Ljudi vole da se druže sa ljudima koji su pozitivni, nasmejani, koji šire pozitivnu energiju, zbog toga se ljudi koji prolaze kroz neki težak period u životu, zaista osećaju usamljeno. Retko ko je stvarno tu za njih, ali ne kaže se uzalud da samo oni pravi ostaju i u dobru i u zlu. Otvorite se ljudima za koje ste sigurni da će bar donekle da vas razumeju, uzaludno je da trošite vreme i objašnjavate svima.
A nekada, čak i ako imamo kome da se obratimo, i dalje može da nam se čini da nismo u potpunosti shvaćeni i da niko ne može stvarno da nas razume. Ali često zaboravljamo da uvek postoji neko ko je uvek tu za nas bez obzira na sve. Taj neko smo baš mi sami. Postoji jedna izreka koja kaže: „Ako nemaš kome, dođi sebi.“ I to je možda i najbolji savet koji možemo da čujemo u teškim vremenima. Naše „ja“ veruje u nas, bodri nas da idemo dalje, briše nam kolena kada padnemo. Niko nas neće bolje razumeti, ni utešiti od nas samih.
Kada nam je najteže, kada smo zbunjeni i uplašeni, kada smo tužni, tada je možda i najbolja prilika da upoznamo sebe. Da otkrijemo ko smo u stvari mi, šta želimo od života, šta nas usrećuje, čemu treba da težimo. Mnogi od nas često ni ne znaju šta žele, „lete“ kroz život kao na povetarcu, a mnogi, nažalost, žive promašen život, zbog toga nekada treba usporiti i oslušnuti sebe. Dešava se da ljudi provedu ceo svoj život pokušavajući da ugode drugima i da razumeju druge, a da sebe uopšte ni ne upoznaju do kraja, zanemare svoje želje i planove i žive nametnut život, podređen drugima.
Uvek imamo sebe i u najtežim momentima trebamo verovati sebi. Naše „ja“ želi da mu verujemo, potrebno mu je da mu verujemo, jer ono nas ipak najbolje poznaje i ono nam je uvek najveća podrška.
Bilo bi dobro kada bi neprestano radili na sebi i trudili se da budemo što bolja verzija sebe, jer na kraju jedino i bezuslovno svi mi imamo samo sebe.
