Brinuti se o deci, podizati ih, učestovati u njihovom sazrevanju i odrastanju, bile su osnove roditeljstava u svim istorijskim epohama. Međutim, način na koji se taj osnovni zadatak obavljao nije bio isti. U prošlosti su roditelji različito shvatali svoju funkciju, različito je obavljali, različiti roditeljski stilovi su bili prihvaćeni i sprovođeni.
Svi mi od rođenja vezani smo za porodicu. Niko od nas svoj život ne proživi sam. Porodica je stara koliko i sam ljudski rod. Svugde je ista, a ipak nigde nije ista. Porodica kao prirodna zajednica ljudi, kao osnovna ćelija društva, ali i kao bitan faktor vaspitanja, jedan je od konstantnih problema s kojima se neprestalno sreće naša civilizacija. Biti dobar roditelj u savremenom demokratskom društvu je imperativ.
U porodici se stvaraju temelji fizičkog, moralnog i radnog vaspitanja, u njoj se formira ličnost koja će živeti i raditi u društvu. Pred porodicom, i drugim vaspitnim sredinama, stoji opšti zadatak; da poželjno, planski i sistematski utiču na vaspitanje i socijalni razvoj deteta. Na tom putu se javljaju razne teškoće. Od velike važnosti su i emocionalni odnosi u sredini u kojoj dete raste i izgrađuje svoju ličnost.
Vaspitni stil roditelja je jako interesantan i primamljiv za istraživanje. Pretpostavlja se da bi rad na ovoj temi mogao doprineti shvatanju značaja i uticaja vaspitnih stilova roditelja. Vaspitanjem u ranom detinjstvu, putem vaspitnih postupaka roditelji prenose na dete opšte društvene zahteve i norme, usađuju u njega određene vrednosti… Od vaspitnog stila roditelja zavisi da li će individua biti osposobljena za autonomni razvitak, ili će on biti zaustavljen ukoliko roditelji striktno insistiraju na poslušnosti u procesu vaspitanja.
Školski uspeh učenika predstavlja veoma složeno i kompleksno pitanje koje decenijama u pedagoškoj literaturi ima prioritetnu poziciju. Gotovo da nema autora koji se u proučavanju vaspitno – obrazovnih pojava nije posredno ili neposredno bavio problemima školskog uspeha. Aktuelnost problematike uspešnosti učenika prisutna je i danas, kako u pedagoškim, tako i u psihološkim i sociološkim istraživanjima.
U istraživanju porodica naročito je važan sistemski model, tj. pristup, jer proučava porodicu kao sistem koji je, sa jedne strane, deo šireg sistema, a sa druge, taj isti sistem se posmatra kao skup manjih, međusobno uslovljenih sistema. Sistemski pristup podrazumeva koncept sistema, tj. entitet koji se održava uzajamnom interakcijom svojih delova i u okviru koga se naglašava značaj celovitosti, hijerarhijske uređenosti i međupovezanosti elemenata (Minić, 2009).
„Procesi uobičajenog porodičnog razvoja su složeni i slojeviti. Oni se odvijaju po principu “mirnog toka i slapova”, odnosno perioda ustaljenog i stabilnog funkcionisanja (takozvani plato), koje smenjuju periodi promene i prelaza (takozvanih tranzicija). Periodi promena/prelaza na novi nivo životnog funkcionisanja najčešće se poklapaju s ulaskom novih članova u porodicu (na primer: promene bračnog funkcionisanja i odnosa koje nastaju rođenjem deteta) ili izlaskom člana porodice iz porodice (faktičkim ili psihološkim napuštanjem prethodnog nivoa integrisanosti u život porodične grupe)” (Polovina, 2009: 97).
Funkcije porodice zavise od mesta koje porodica zauzima u određenom društvenom sistemu, te od toga kako je definisana uloga porodice u njemu. Na toj osnovi formiran je splet porodičnih funkcija, koji se istorijski menjao, suprotno nekim shvatanjima o nepromenljivosti osnovnih porodičnih funkcija.
Istraživanja ukazuju na to da u savremenoj porodici postoji tendencija ka jačanju napred pomenutih funkcija uz istovremeno oslabljivanje onih koje mnogo uspešnije mogu obaviti specijalizovane institucije modernog društva. Za porodicu u prošlosti najznačajnija je bila ekonomska, odnosno proizvodna funkcija, dok je danas, za savremenu porodicu jedna od najznačajnijih vaspitna funkcija porodice.
Da bi ostvarila vaspitnu funkciju, porodica na svom životnom putu treba da prevaziđe mnoge prepreke, koje su u uslovima tranzicije brojnije, a traumatična iskustva izvesnija. Osnovu za ostvarivanje vaspitne funkcije porodice čini svakako funkcionalnost porodice.
LITERATURA:
- Minić, J. (2009). Porodica u krizi. Zbornik radova Filozofskog fakulteta 39, 425-435.
- Polovina, N. (2009). Priprema roditelja za detetov polazak u školu. Nastava i vaspitanje, 58(1), str. 90-102.
